safari browser kinderschutz free iphone 5 spy software app spy gratis bachmann kinderschutz f steckdosen get ipad apps free without jailbreak tracking app by phone number iphone gegen abhören sichern spy camera app for iphone


FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...




Кембел: Хроника некажњеног злочина
25.03.2012
Део мемоара Блеровог спин доктора Алистера Камбела, које је ових дана, пре објављивања књиге („Сила и Народ 1997-1999“), серијализовао лондонски „Гардијан“, доноси до сада непознате детаље о томе како су припремани „хуманитарни ратови“ у Србији и Ираку и суштински представља праву малу хрестоматију злочина – ратних, политичких и моралних – који до данас остају некажњени.
  У уторак 27. априла 1999. године, усред НАТО напада на Србију командант агресорских снага, амерички генерал Весли Кларк повукао је на страну Блеровог спин доктора и фактичког руководиоца инвазионе пропаганде Алистера Камбела да би му поверио тајну. Има против Срба супербомбу и хоће да је употреби. Бомба је изузетно разорна, у стању је да уништи све у кругу величине четири фудбалска игралишта. После детонације аутоматски се иницира мноштво додатних пројектила који делују по далеко ширем простору. „Срби не знају да поседујем овакву бомбу“, поверава Кларк Камбелу и каже да уопште није у дилеми да ли да је употреби него „да ли да их(Србе) унапред упозори или изненада да је употреби“.

Блеров Гебелс у лику Алистера Камбела нема, такође, дилему да ли на Србе треба бацити то разарајуће оружје, поготово што у том моменту агресија посрће. Његова дилема је друге природе. „Питање није лако“, одговара Камбел Кларку, „али ако одлучиш да је употребиш остави нам само довољно времена да смислимо добро оправдање зашто смо је употребили“.

Сусрет између Камбела и Кларка одиграва се у замку изван Брисела, који је генерал узео као свој командни центар, а цела епизода је само белешка из другог тома Камбелових мемоара „Сила и Народ 1997-1999“, које је ових дана серијализовао (пре објављивања књиге) лондонски „Гардијан“.Овај део мемоара углавном доноси до сада доста непознатих детаља о томе како су припремани „хуманитарни ратови“ на Србију и Ирак и суштински представља праву малу хрестоматију злочина – ратних, политичких и моралних – до данас некажњених.

Тако Алистер Камбел – за закашњењем од преко деценију, открива ствари које ни у сну не би изрекао у време док је играо улогу Јозефа Гебелса у Блеровој наполеонској грандоманији. „Сила и Народ“ у том погледу личи на мали „Викиликс“ о врату Тонија Блера.

„ЈЕЗА“ У ДАУНИНГ СТРИТУ

Већ после прве седмице бомбардовања у централи НАТО у Бриселу, Белој кући у Вашингтону и Даунинг стриту у Лондону, упаљена су – како стоји у мемоарима – сва светла за панику. „Губимо пропагандни рат са Србима“, записује Камбел у дневнику од 2. априла 1999. године. Рано ујутро тога дана зове Тони Блер и тражи паничним гласом да се „хитно улије свежа крв“ у пропагирање напада на Србију. Звао је већ и Била Клинтона да му се пожали како се и војна кампања „стидљиво одвија“(!), да треба још жешће ударити…

Блер тражи од Камбела да и од политичких противника са деснице у Британији, бившег премијера Маргарет Тачер, затражи савет шта да се даље чини. Она, пак, одговара да је, напросто, била шокирана када је претходног дана сазнала да у централи НАТО у Бриселу амбасадори Алијансе међу собом јавно расправљају чак о томе које циљеве у Србији треба гађати. То се, једноставно, ради у уском кругу, пободу се чиоде на мапи и бомбардује, поручује Блеру некадашња Гвоздена лејди.

Камбел преноси шефу поруку Тачерове и Блер одмах налаже Камбелу да се „у свет пусти порука да крећемо у још жешће бомбардовање“, с тим да се у подтексту поруке снажно сугерише намера савезника да ће после бомбардовања кренути и у копнену инвазију на Србију.

Неколико дана касније, 27. марта, Блеров спин доктор констатује да је „темпо бомбардовања неопростиво спор“ и још више, бележи да „неспособност апарата у централи НАТО да се у свет пошаљу јасне и снажне (пропагандне) поруке (у корист агресије) изазивају језу у Даунинг стриту“.

Атмосфера у самој Британији је, пише даље Камбел, „потиштена и нелагодна“; ствари са пропагирањем бомбардовања у светском јавном мњењу стоје лоше и Блер назива Клинтона да затражи помоћ док истовремено одлучује да у Брисел хитно пошаље Камбела како би целу операцију „маркетирања“ агресије узео у своје руке.

Поводом ове епизоде у мемоарима „Гардијанов“ уредник Николас Ват примећује да је „у пролеће 1999. године Алистер Камбел, поред Блера, био кључна потисна снага НАТО мисије да се српске снаге истерају са Косова“. А за саму агресију наводи да је била „први корак онога што данас називамо либералним интервенционизмом“.

Камбел, пак, записује да су и он и Блер имали проблема у добијању подршке за ескалацију кампање бомбардовања, поготово за идеју копнене инвазије, не само у неким чланицама НАТО него и унутар политичке елите у Британији, а да се и не говори о расположењу народа. Бележи да су политичари и коментатори са десног крила „отворили ватру из свих оружја само зато што то није био рат деснице него левице“. Уверен је да би и конзервативци, такође, ударили на Србију да су којим случајем тада били на власти. Зато Блер и Камбел комбинују у дугим седељкама у Даунинг стриту, како да придобију бар неколико конзервативних првака.

У белешци од 6. априла 1999. године аутор износи следеће: „Десничари пуцају из свих топова, па покушавамо (Блер и он) да привучемо на нашу страну Маргарет Тачер и Чарлса Пауела (бившег политичког саветника Тачерове). Нека они у јавности и даље слободно говоре како десница мрзи ратове које води левица (у САД и Британији), али да нас у овом подухвату (тајно) подрже…Неке земље у НАТО-у могу још да се предомишљају, али ми морамо да преузмемо пуну контролу над пропагандом и комуникацијом са јавношћу, да брзо и чвршће придобијемо престонице(у земљама коалиције) за оно што говоримо и радимо“.

РАТ КОЈИ ОНИ „НИСУ СМЕЛИ ДА ИЗГУБЕ“

У четвртак 8. априла, Камбел записује занимљиву опсервацију по којој се цела војна агресија на Србију, њен успех који нема алтернативу („ми овај рат не смемо да изгубимо“) у суштини врти око пропаганде и комуницирања са светском јавношћу. И зато се Камбел, по налогу Блера, баца на израду комплексног плана пропагандног рата против Србије. „НАТО је – записује – војно супериоран над Београдом, али Слободан Милошевић има пуну контролу над његовим информативним медијима; наши медији су се показали рањивим на његову пропаганду. Ми смо у опасности да изгубимо битку у јавном мњењу, па ако је још изгубимо у јавности неких НАТО земаља, имаћемо проблем да наставимо кампању“.

У петак 16. априла, рано ујутро, Камбел са новим планом ратне пропаганде креће возом за Брисел. Тамо се најпре среће са комуникатором Алијансе Џејми Шејом, он „изражава дивљење“ за начин на који су Блерови лабуристи изменили њихов целокупни поглед према слободи информација.

Како тај заокрет лабуриста, некадашњих шампиона слободе штампе, изгледа у пракси набоље се види из усхићења Хавијера Солане, тадашњег генералног секретара НАТО, са којим је тог истог дана дочекао Камбела: „Одушевљен сам умећем којим сте дресирали медије“ – вели Солана, на шта Камбел одговара: „Нисмо их још дресирали, него смо их само навели да мисле како смо их дресирали“.

На том истом састанку Камбел излаже Кларку нову његову и Блерову стратегију вођења пропагандног рата и добија од генерала још један комплимент: „Па, шта да вам кажем, много ми се свиђа то што сте изнели. И да вам са своје стране нешто поверим: неодложно морамо нешто да учинимо и то још овог тренутка, јер ми смо на прагу катастрофе“.

„Ово је било крајње алармантно“, записује Камбел после разговора. „Слушајући га како отворено изговара да смо на ивици катастрофе заиста је било алармантно“. Додаје, међутим, да је још горе било када га је на растанку генерал узео под руку и одвео у страну: „Желим вам Алистере сву срећу у вашем плану; сви ми рачунамо на вас“. На шта Блеров пропагандни мађионичар забринуто одговара: „Зар не би генерале требало да ја вама кажем како сви ми рачунамо управо на вас?“

Описујући утисак са тог састанка, Камбел бележи како је било „застрашујуће“ да „усред бомбардовања седим са командантом целе кампање и саветујем му како би требало да је води док се он мени, пак, јада да је најгоре што у медијској пропаганди рата ствари шкрипе, да нема дисциплине каква би се нормално очекивала у овако судбоносном подухвату“.

НАПАД НА СРБИЈУ КАО „МОРАЛНО ПИТАЊЕ“

И онда процена која баца јарко светло на „морал“ и „хуманизам“ и „демократију“ којима су се руководили Британци и Американци у сатанизацији Срба и фабриковању њихове кривице, како би могли да регрутују остале за агресију. „Дао сам уверавања Веслију Кларку да ја уопште нисам луд за слободом штампе. Мој проблем је био управо то што су неки наши медији објављивали више него што смо желели. Ја, например, не бих никада дозволио да се у јавности прикаже оно бомбардовање српског путничког воза (Грделичка клисура).То нам уопште није ишло у корист…Ми водимо рат и ако водимо рат, онда морамо да га водимо свим средствима“.

Тако је, према сопственом сведочењу, говорио други најмоћнији човек у земљи, колевци демократије и хуманизама. Генерал Весли Кларк се сложио. А,Тони Блер је, уз то, био мишљења како бележи Камбел 21. априла 1999. године, да је поред спиновања светског јавног мњења најважније да се у овој критичној фази кампање „у Милошевићеву психу усади зебња како смо спремни да после бомбардовања идемо и на употребу копнених снага“.

Остало је још да се за копнену инвазију придобије неодлучни Бил Клинтон. У белешци од 21. априла 1999. године Камбел пише како Блер лети преко океана и како са собом носи „јасан план“. Каже да га је на путу за Вашингтон Блер упитао: ако се Бил буде колебао, а ја ћу да га притискам са свих страна, јер без Американаца ми сами не можемо ништа, шта мислиш да ли ће то угрозити наше односе“(недоумица је била надахнута стрепњом да би поменуто у америчкој јавности експонирало Клинтона као колебљивца)?

После првог састанка на којем је Клинтон остао недоречен, Блер инсистира на још једном. На том састанку убеђује америчког председника да се „ми не можемо задовољити никаквом половичном нагодбом“ (са Милошевићем). Одлазећи на тај сусрет, Блер је био, како бележи Камбел, „одлучан да Клинтона убеди како сада има непоновљиву шансу да уђе у историју; шансу којом ће збрисати сво то смеће из његовог приватног живота“ (алудирао је на аферу Моника Левински).

У току целог састанка Блер упорно понавља Клинтону да је напад на Србију „морално питање“. Са састанка лети у Чикаго где држи, како Камбел цени, „један од најважнијих спољнополитичких говора“, у којем је поставио доктрину о „принципима либералног интервенционизма – условима под којима једна суверена земља може да нападне другу суверену земљу“.

У тим данима агресије на Србију Камбел бележи и једну крајње занимљиву опсервацију; каже да је у то време Тони Блер био опседнут страхом да би Американци могли да од њега, у једном моменту, затраже да се сложи са неком „брљивом нагодбом“ са Милошевићем.„Да се то десило“, говорио му је доцније Блер, „ми (Британци) не бисмо никада више ангажовали наше трупе у једној оваквој мисији“.

ХРАНА ЗА ГРАНДОМАНИЈУ МАНИЈАКА

У четвртак 29. априла, Камбел у Даунинг стриту још једном разговара са Блером о протеклом путовању у Вашингтон и тада брани Била Клинтона и разуме његово оклевање око употребе копнених снага. Напомиње Блеру да су сви кључни играчи – Шредер, Ширак и Јељцин, на истој позицији одбијања копненог напада. На шта Блер одговара: „Да, али моји команданти ми кажу да без копнене војске не можемо да победимо“.

Остатак је историја. А Камбелови мемоари нам углавном потврђују оно што смо, мање више, већ знали о „моралу“ и „хуманизму“ агресије, само што то сада сазнајемо из прве руке и написмено.

Данас је и у Британији, дванаест година после агресије, опште место да је Тони Блер вођен наполеоновским суперегом манијачки желео један свој победнички рат. По цену да окрвави руке до лаката, као што их је касније окрвавио и у Ираку.

И ништа не говори убедљивије о овој манијачкој опседнутости силом, при томе уз употребу лажног хуманизма и фалсификованог либерализма, од реченице коју Камбел исписује у овом делу његових мемоара „Сила и Народ 1997-1999“, а односи се на Блерове речи изговорене у часовима његове надмоћне победе на Парламентарним изборима у мају 1997. године. „Рекао ми је, уз осмех, да је права штета што постаје премијер државе која је тако мала“! Велика Британија му је била мала. Па је Србија, чита се из мемоара, била добрим делом храна за грандоманију манијака који је, да трагедија буде трагичнија, а комедија комичнија, пре сваке велике одлуке – укључујући Косово и Ирак – консултовао, сведочи Камбел, Библију. И увек оптирао за рат као да је, уместо Свете књиге, читао „Мајн Кампф“. А све ово, упркос још свежем сећању Британаца да је Камбел, док је још био Блеров бог пропаганде, а Блер премијер у, ето, тесној држави за његову мегаломанију, изрекао ону чувену реченицу: „Ми се у Даунинг стриту не бавимо Богом“.

 

 
< Prethodno   Sledeće >
Последње вијести
У Сутомору НАТО бомба? (ВИДЕО)

Акција чишћења терена од НАТО отпада из 1999.године коју ових дана на приморју спроводе активисти Мировног покрета „Не у рат – Не у НАТО“, резултирала је јуче открићем неексплодиране гранате у Сутомору, која је по свој прилици испаљена из авиона сјеверноатлантске алијансе током агресије на Србију и Црну Гору.

 
Ништа од позива Црне Горе у НАТО

Црна Гора ове године неће бити позвана да уђe у НАТО, саопштио је данас генерални секретар Сјеверноатланског савеза Андерс Фог Расмусен.

 
Активности