safari browser kinderschutz free iphone 5 spy software app spy gratis bachmann kinderschutz f steckdosen get ipad apps free without jailbreak tracking app by phone number iphone gegen abhören sichern spy camera app for iphone


FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...




НАТО у свету ослабљене Америке
15.04.2012
На Лисабонском самиту НАТО новембра 2010. усвојена је нова десетогодишња стратегија западне војне алијансе. Документ је усвојен у потпуно новим међународним политичким и економским околностима, које карактерише финансијска криза без историјског преседана а која је нарочито тешко погодила средиште светског корпоративног капитализма САД. 
  Претходни документ Стратегијска концепција НАТО, усвојен на Самиту у Вашингтону 1999, био је заснован на утврђивању новог идентитета организације, која је завршетком хладног рата и блоковске поделе света објективно изгубила смисао постојања. Кључне промене утврђене 1999. биле су следеће: сагласност о неопходности проширења НАТО на исток; преузимање улоге гаранта демократских вредности у свету и заштитника људских права, као и могућност предузимања војних акција ван територија држава чланица НАТО а, и, уколико је потребно, без мандата УН. 

 

Нове политичке смернице логично су произилазиле из тада идентификованих претњи по глобалну безбедност: спречавања пролиферације нуклеарног оружја и технологија, пораста напетости на линији глобални север-глобални југ, угрожавања људских права и демократских вредности широм света. Документ из 1999. био је одраз „западњачког полета“, писан у тренутку када је Русија банкротирала, БДП у Бразилу и Индији био за 40 одсто мањи него данас и када су се берзе у југоисточној Азији урушиле. Превладало је мишљење о великој историјској и цивилизацијској победи Запада.

Резултат свега јесте да данас живимо у небезбеднијем свету него пре 20 година. Број (не)потврђених нуклеарних сила се удвостручио, муслиманско становништво широм света се дугорочно радикализовало, разлика између богатих и сиромашних се повећала, битка за управљање природним ресурсима беспризорнија је него икада. Све то условило је потребу за писањем Стратегије Алијансе до 2020, која је прилагођена променама на међународном политичком и економском плану, које свет неминовно усмеравају у правцу „светског поретка који ће бити мање централизован, а више комплексан“. Као нови глобални изазови наводе се: надметања за стратешким ресурсима, пре свега нафтом и земним гасом; информатички тероризам; промене у окружењу које укључују и еколошке промене, демографске промене, као и сучељавања држава у економској сфери. Колико је документ широко дефинисао национални и безбедносни интерес Америке и НАТО, најпотпуније сведочи списак објеката широм света, чијим би разарањем били угрожени национални и државни интереси глобалне империје. У документу из 2009. побројано је, као разлог за војну интервенцију, неколико стотина нафтовода и гасовода, затим фабрика за производњу инсулина у Данској, фабрика змијског противотрова у Аустралији, рудник кобалта у Конгу, постројење гаса у западном Сибиру.

МАРКИРАЊЕ СТРАТЕШКИХ РИВАЛА

НАТО самит у Лисабону формализовао је тезу да свет клизи ка мултиполарности као и да се на глобалном нивоу успоставља нова равнотежа снага. У наведеној околности треба тражити суштинске разлоге за писање нове стратегијске концепције НАТО, коју аналитичар Душан Пророковић означава као “почетак десетогодишњег прегруписавања унутар савеза и припрему за ново позиционирање на спољнополитичком плану”.

Стратегија НАТО 2020. проистекла је из манифеста „Ка великој стратегији у промењљивом свету“, који су јануара 2008. представили некадашњи главнокомандујући западног војног савеза генерали Џон Шаликашвили, Клаус Науман, Лорд Инге, Хенк ван ден Бремен и Жак Лаксанд. Манифест осликава тежњу за новим стретешким позиционирањем Алијансе у свету који се неминовно креће у смеру мултиполарности. Није случајан показатељ да је манифест промовисан на почетку године у којој су се током августа десили руска војна интервенција на Кавказу и крах тржишта хипотекарних кредита у САД, као окидач велике финансијске кризе. У манифесту су, као главни стратешки ривали, означене Русија и Кина.

Сарадња са Русијом посматра се амбивалентно, али на принципу реципроцитета. Наиме, с једне стране, истиче се потреба за избегававањем конфронтације и уважавањем легитимних руских интереса, али, с друге стране, прокламује се став да Русији никада не сме бити допуштена једнострана употреба вета на одлуке Запада. На тај начин аутори „Велике стратегије“ се, и поред одређених недоумица, залажу за даљу маргинализацију улоге Савета безбедности, Повеље УН и међународног права, односно и у наредној деценији допуштају праксу једностраних интервенција Запада, пре свега САД, широм света стварањем тзв. „коалиција вољних“, као у Ираку, Авганистану или током агресије на Либију 2011.

Како овај део Стратегије функционише у пракси, најбоље потврђује противречан однос Запада према Русији и Кини током дешавања у Либији и Сирији, а заправо серији организованих преврата на северу Африке и Блиском Истоку, названих „арапско пролеће“. Наиме, агресија на Либију била је образложена прекомерном употребом силе Гадафијевих снага против цивила и правом „међународне заједнице“ да, као и 1999. у СРЈ, употребом НАТО спречи измишљену „хуманитарну катастрофу“. На основу резолуције СБ УН у Либији је најпре успостављена зона забрањеног лета а затим је уследила вишемесечна нелегална и злочиначка ваздушна кампања, коју су под окриљем НАТО суштински предводили Американци, а подржале Француска, Велика Британија и Немачка. Последице војне интеревенције су катастрофалне: земља је потпуно уништена, разорена је привредна инфраструктура, почињени су стравични злочини а легално изабрани председник Гадафи брутално убијен пред очима целог света. Успостављена је марионетска влада, која је одмах исказала лојалност новим господарима и обећала западним корпорацијама несметано коришћење нафтних ресурса земље. Истовремено, Русија и Кина, које су приликом изгласавања резолуције исказале уздржаност, проглашене су непожељним партнерима. У земљи је власт преузела Ал Каида, успостављен је исламски поредак а међуплеменски сукоби фактички су поделили државу, која је трајно дестабилизована. У исто време знатно је ослабио међународни углед и позиција Русије и Кине.

МЕКЕЈНОВА ДОКТРИНА

У случају Сирије западне силе покушале су да примене исти сценарио. Организована је оружана побуна против легалне владе председника Башара ел Асада а логична борба државе против тероризма и насиља проглашена прекомерном употребом силе. Као и у Либији, коришћене су медијске манипулације и стварност је потпуно фалсификована. Америчка администрација је у Сирији, као и у Либији, подржала исламске фундаменталисте, а у граду Хомсу убачене су специјалне јединице из Катара и Велике Британије, које су насумице убијале цивиле и злочине приписивале влади председника Асада. Рат ниског интезитета, који су САД са савезницима из региона повеле против Сирије, требало је да кулминира резолуцијом Савета безбедности, којом је захтевана смена легалне власти у Сирији и право на употребу војне силе. За разлику од либијског примера, Русија и Кина уложиле су вето, чиме је спречена нова једнострана војна интервенција Америке. Реакције америчке администрације и западних сила на вето Русије и Кине биле су хистеричне. Посебно срамна била је изјава генералног секретара УН Бан Ки Муна, који је рекао да је „вето Русије и Кине велико разочарење за народ Сирије и Блиског Истока, као и за све оне који подржавају демократију и људска права“, иако је овде реч о рату који САД, Велика Британија, Катар, Турска и делови Арапске лиге, воде против једне суверене државе. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров оценио је да „спољни играчи“ покушавају да свргну сиријски режим, што доводи до све већег броја погинулих у сукобу. И не само то, он је навео да екстремистима у сиријској опозицији „неко са стране“ доставља оружје и сугерише да не прихвати никакве компромисе са режимом. Баш као и у случају агресије на СРЈ 1999, када је албанска терористичка ОВК преко ноћи проглашена кључним америчким савезником на Косову и Метохији, што је 2008. кулминирало признањем овакве наказне творевине од готово свих влада окупљених у НАТО савезу.

Из свега наведеног јасно је да су и у околностима светске економске кризе САД и НАТО спремни да поткопавају остатке међународног политичког и правног поретка те ауторитет УН, као институционалног симбола каквог-таквог консензуса великих сила о приципима у међународној политици и економији.

Урушавање улоге светске организације и нова стратегија Алијансе логична су последица милитаризације светске политике и трагања за разлозима опстанка војних структура које, нема сумње, озбиљно угрожавају будућност цивилизације. Унутар америчког политичког естаблишмента о овом питању нема суштинских разлика између демократа и републиканаца, односно разлике које постоје су козметичке природе и углавном се испољавају на одређеним у основи безначајним унутрашњополитичким темама. У стратешким спољнополитичким питањима сагласност је потпуна. Добар пример који потврђује овај утисак јесте ауторски текст који је 2008. у лондонском „Фајненшел тајмсу“ објавио тадашњи републикански кандидат за председника Џон Мекејн, а који је на фону даљег урушавања УН. Наиме, овај вијетнамски ратни ветеран предложио је да САД, уместо УН, формирају Лигу демократија и окупе земље које себе сматрају победницима у хладном рату. Мекејн је апеловао на даље учвршћивање односа између Европске уније и САД као и на још потпуније стратешко партнерство између јаке ЕУ и јаког НАТО, чији је заједнички циљ стварање стабилног мира на бази слободе. У наставку је написао да је „наша дужност да учврстимо своју трансатлантску алијансу и да је претворимо у ембрион нове глобалне творевине – Лиге демократија, која би објединила потенцијал више од 100 демократских земаља широм света“. Поред позива Француској да ступи у пуноправно чланство НАТО, Мекејн је 2008. међу демократске земље сврстао Индију, Аустралију, Бразил, Јужн Кореју, Јужноафричку Републику, Турску и Израел. Уочљиво је да нема Русије и Кине.

СТРЕПЊА БЖЕЖИНСКОГ

Однос Мекејна према Русији изведен је из његових општих погледа на Америку као богомдану земљу која треба да има мисионарску улогу ширења слободе и демократије на остатак света. Пре петнаест година, пише Мекејн, грађани Русије свргли су тиранију комунизма и, како се чинило, изабрали пут демократије, слободног тржишта и прикључивања Западу. Међутим, последњих година, власт у Русији преузела је клика обавештајаца, која већ показује агресивност према Грузији и покушава да манипулише зависношћу Европе од природног гаса. Запад мора разрадити свој нови одговор на реваншизам Русије, односно за почетак је потребно да велика осморка поново постане клуб тржишних демократија, а да би то била – из ње мора бити искључена Русија, а чланство понуђено Бразилу и Индији, закључио је амерички сенатор.

Мекејнов предлог о стварању Лиге демократија реафирмише предлог некадашњег америчког председника Рузвелта и суштински је заснован на традиционалном уверењу да Америка и Европа припадају истом културно-цивилизацијском кругу. Реч је о истим аргументима који су коришћени као објашњење за формирање Западне војне алијансе 1949. Касније је ова идеја еволуирала и обухватила и оне државе које су, попут Јапана, у Хладном рату играле улогу америчког савезника. Појмови слободног тржишта, демократије и људских права, представљају идеолошко покриће за једну у основи прагматичну политику, коју последњих деценија усмеравају транснационално и транстериторијално повезани пословни и политички кругови. Управо овој чињеници прилагођена је нова стратегија Алијансе.

Војнополитички коментатор Милован Дрецун истиче да ће пут трансформације НАТО до 2020. бити заснован на четири темељна стуба. Први је прерастање из класичне војне у економско-политичку организацију са снажним војним капацитетима; други је употреба организације ради заштите економских, финансијских, енергетских и других невојних интереса; трећи је офанзивни интервенционизам изван територије држава чланица; и четврти даље потискивање улоге УН и Савета безбедности у сфери примене силе и тзв. мировним операцијама.

Трансформација НАТО на новим основама зависиће од бројних чинилаца. Пре свега од политике САД, чија привреда је од августа 2008. тешко погођена светском економском кризом, тако да тамошња јавност исказује све мању подршку за скупе ратне операције и све више се окреће унутрашњим економским и социјалним проблемима. Други важан чинилац јесу односи на релацији САД-ЕУ. Наиме, поједине европске државе, пре свих Немачка и Француска, још од Другог заливског рата 2003. теже геостратешкој еманципацији и настоје да у новим међународним околностима на другачијим основама артикулишу своје националне и државне интересе.

Свет је данас интерактиван и независтан – тврди познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински, који на слојевит начин анализира проблеме светске заједнице, пад америчке моћи и појаву нових чинилаца у међународној политици и економији. Према његовој оцени, савремени међународни односи ушли су у фазу непредвидивости, која је последица битке за стратешке ресурсе и глобалног политичког буђења, односно нарастајуће политичке самосвести у свим културама и нацијама без изузетка.

ПАД УТИЦАЈА САД

Догађаји из 2011. ову тезу недвосмислено потврђују. Наиме, поред „арапског пролећа“ и смене вишедеценијских режима на северу Африке и Блиском Истоку, ову годину обележио је тзв. други талас светске економске и финансијске кризе, који је нарочито тешко погодио Европу и изазавао серију протеста ширих социјалних слојева. Крајем 2011. велике демонстрације забележене су и у Русији а манифестације социјалног незадовољства нису заобишле ни Кину, где се велике економске разлике први пут озбиљно испољавају у традиционалној сеоској заједници. У САД је као директана последица кризе настао друштвени покрет „Окупирај Волстрит“, који указује на неподношљиве социјалне разлике у Америци, али и недвосмислено потврђује тезу Бжежинског о опадању америчке моћи и утицаја у свету.

У новим околностима САД се, према Бжежинском, морају потрудити да изграде шире геополитичке темеље за конструктивну сарадњу на глобалној арени, истовремено излазећи у сусрет растућим тежњама све немирније светске популације. Задатак Америке је да одговори на четири најважнија изазова, тојест сагледа последице престројавања глобалне моћи са Запада на Исток, затим симптоме америчког унутрашњег и међународног пропадања, затим да одговори на питање да ли Кина може до 2025. да заузме улогу светске суперсиле, и коначно, на који начин Америка са савезницима треба да приступи дијалогу с Русијом и Турском, како би се проширио утицај Запада. Улога Америке у свету наредених година остаће кључна, сматра актуелни саветник председника Обаме и наглашава да је од пресудног значаја да Америка „не подлегне неуком менталитету војничке државе и да се не преда лицемерном културном хегемонизму“. Таква Америка допринела би да овај променљиви свет – чије се средиште са Запада сели на Исток – постане много мрачнији. Свету је, дакле, потребна Америка која је економски витална, друштвено примамљива, одговорно моћна, стратешки промишљена, међународно уважавана и историјски просветљена у свом глобалном сучељавању са новим Истоком.

Колико је извесна таква глобално оријентисана Америка, пита се Бжежински, и истиче да тренутно у САД влада историјска нелагода а у моди су и идеје о историјски неизбежном опадању америчке моћи. Након распада совјетског блока, владало је уверење да је не само 20. век него и наступајући 21. век у знаку америчке доминације, као и да завршетак хладног рата представља крај доктринарне расправе о релативној супериорности до тада супростављених система. Идеје о планетарном трујумфу Запада и модела либералне демократије изродила је „културу самозадовољства и дерегулације“, која је довела до краха берзе свега десет година касније. Од августа 2008. препозната је неодрживост система који је заснован на похлепи елите. Бжежински тврди да постоји неколико забрињавајућих сличности између Совјетског Савеза у годинама пре распада и САД на почетку 21. века. То су: ригидан државни апарат, неспособност промене спољње политике, технолошко заостајање, цинична неосетљивост и самоизолација. Све то потврђује аргумент о потреби нове свеобухватне америчке визије, која је у стању да одговори на изазове измењеног историјског контекста. Само обједињена са Европом, Америка је способна да уђе у одговоран дијалог са све самоуверенијим Истоком, који предводи Кина али и све утицајнија Русија. Уз то, у Кини и другим азијским државама настао је запањујући спој економског либерализма и државног капитализма, који је показао капацитет за економски раст и иновације у домену технологије, док је Запад све више тонуо у егоцентризам и поделе.

ДРУГА ТЕОРИЈА КОНВЕРГЕНЦЈЕ

У најкраћем, криза глобалне моћи Америке последица је динамичног померања светског тржишта са Запада на Исток, убрзаног политичког буђења и мањкавости америчке спољње политике од 1990.

Ставовима Бжежинског неопходно је приступити критички и дистанцирано. Нема никакве дилеме да његова студија осликава расположење унутар главног тока америчке политике, који персонификује садашњи председник Обама, а чији је Бжежински главни спољнополитички саветник. Поред тога, Бжежински је веома утицајни члан Трилатералне комисије, Билдерберг групе и Савета за иностране послове, организација које утврђују геополитику атлантистичке заједнице. Према томе, реч је о ставовима – манифестацијама расположења елитних кругова Запада и управо због тога заслужују посебну пажњу.

У извесној мери стратегија Бжежинског покушај је реафирмације глобалистичке теорије„конвергенције“, коју је овај аутор заступао 70-тих година прошлог века, наравно, данас у битно измењеним светским околностима. Уместо некадашњег „стапања“ два система капитализма и комунизма, нова стретегија заснована је на „ресетовању“ односа између Америке као империје у опадању и све утицајнијих регионалних чинилаца, чија би геополитичка стремљења Америка требало да усмерава комбинацијом „меких и тврдих чинилаца моћи“. Погрешно би било закључити како се овакве теорије битно супростављају ставовима Мекејна и републиканаца о потреби обједињавања Америке и њених савезника у Лигу демократије. Ако разлике и постоје, оне су више методолошке а мање стратешке природе. Наиме, демократе се реторички више ослањају на принцип мултилатерале, те постојеће глобалне институције попут УН под условом да су на фону стратешких захтева САД и НАТО, док су републиканци заступници политике једностраних диктата у односу на остатак света. Али овде је реч о начелним разликама, које се губе у стратегијском праксису. Тако су републиканци веома агресивни у промоцији „обојених револуција“ као ефикасног механизма свргавања непријатељских режима у свету, док се демократе не устежу да употребе војну силу. Због тога је избор сваког америчког председника суштински резултат компромиса оба пола „америчке политичке дуополије“, који се постиже на строго затвореним састанцима организација западне пословне и политичке елите.

 

 

 
< Prethodno   Sledeće >
Последње вијести
У Сутомору НАТО бомба? (ВИДЕО)

Акција чишћења терена од НАТО отпада из 1999.године коју ових дана на приморју спроводе активисти Мировног покрета „Не у рат – Не у НАТО“, резултирала је јуче открићем неексплодиране гранате у Сутомору, која је по свој прилици испаљена из авиона сјеверноатлантске алијансе током агресије на Србију и Црну Гору.

 
Ништа од позива Црне Горе у НАТО

Црна Гора ове године неће бити позвана да уђe у НАТО, саопштио је данас генерални секретар Сјеверноатланског савеза Андерс Фог Расмусен.

 
Активности