safari browser kinderschutz free iphone 5 spy software app spy gratis bachmann kinderschutz f steckdosen get ipad apps free without jailbreak tracking app by phone number iphone gegen abhören sichern spy camera app for iphone


FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...

FPSS slide image

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање ...




Шта је важно знати о статусу војне неутралности
18.07.2013

Појам неутралности има свој коријен у латинском придјеву neutralis и, најкраће, значи непристрасност, неприпадање ни једној од страна

  Логичка претпоставка и веза са овим појмом јесте постојање одговарајуће супростављености односно сукобљености која нужно собом вуче потребу арбитрирања те у том смислу неутралност као феномен има своје крајње значење у (1) неучествовању у поментом арбитрирању или, с друге стране, (2) учествовање али са позиције непристрасности према странама које се налазе у односу супртостављености.

 

Доктринарне прецизности ради, неутралност је најприје била присутна у међународним односима рудиментарног типа, па тек потом у самом међународним праву као поретку који се почео изграђивати. Штавише, као један вид политичког опредјељивања, неутралност претходи и појави суверности државе у модерном у смислу те ријечи.

Сам развој овог међународно-правног института може се посматрати кроз, грубо узев, два временска оквира – до I свјетског рата односно између два свјетска рата и од II свјетског рата наовамо. Понашање држава у Средњем вијеку и пракса ангажовања на успостављању и одбрани статуса неутралности имала је за крајњи циљ локализовање ратних сукоба. Међутим, сам ratio legis оптирања за статус неутралности и институционализовање истог лежи у е к о н о м с к о м моменту; елем, настојало се обезбједити нормално одвијање трговинских веза између држава. Стога не чуди што су прва писана правила о неутралности нашла своје мјесто у кодексу поморских регула који се појављује у XV вијеку у Барселони као Consolato del Mare. Овај кодекс третирао је превасходно режим поморске трговине и то у смислу њеног ефикаснијег и безбједнијег одвијања уз спорадично постулирање правила понашања кад су у питању неутрални бродови и роба неутралних држава. Сходно томе, зараћене стране могле су слободно конфисковати робу коју је непријатељска страна превозила тзв. неутралним бродовима, док се сам непријатељски брод уколико је носио робу неутралне државе имао вратити одакле је кренуо; дакако, правило „free ships, free goods“ имало је чекати на своју афирмацију све до XIX вијека.

Први који је изградио цјеловиту теорију међународног права, Хуго Гроцијус (Hugo Grotius), објашњавао је у XVII вијеку институт неутралности на начин који је свакако одговарао тадашњем концепту права на (праведан) рат. Тако, неутрална држава у рату који има правичан узрок има стати на страну оне која води праведан рат; ако не постоји поуздан доказ да је ријеч о праведном узроку рата, неутрална држава има једнако поступати према зараћеним странама. Јасно је да овом теоријском концепту статуса војне неутралности недостаје конзистентност утолико што нису постојали унапријед дати критеријуми на основу којих би се могла цијенити (не)праведност разлога рата и што је остављано свакој држави понаособ да ту оцијену чини. Касније, јуриспруденција модификује Гроцијусово довођење валидности статуса неутралности у зависност од „правичног узрока рата“ на начин што се истиче да узрок рата може бити релевантан за ратујуће стране, али не и за неутралне државе, као и да ове не узимају учешћа у рату и не фаворизују било коју од зараћених страна. Уз то, резон настао у вези са неутралношћу у поморском рату бива једнако примијењен и кад је у питању сувоземни рат.

Пракса држава, а кад је у питању њихов однос према војним сукобима, дала је потврду даљој афирмацији института војне неутралности који полако прелази пут од регулисаног обичајима до кодификованог у међународном праву. Тако ће неутралне државе у XVII и XVIII вијеку почети да удружују своје напоре како би оснажиле статус неутралности, а желећи тиме да, у првом реду, заштите своје бродове и трговачке пловидбе од пресретања и заплијене. Ту, осим билатералних споразума између Данске и Шведске из 1961. и 1963. године којим је предвиђена сарадња у доба рата и то кроз коришћење војних санга, значајно мјесто има и тзв. Лига војне неутралности која се 1780. године формира као реакција на британске акције усмерене на пловидбу бродова неутралних земаља за вријеме америчког рата за независност. Иницирана од стране Русије, Лига је испрва окупила Данску и Шведску са циљем да се неутрализују поморски путеви на Балтику. Касније обухватајући Португалију, Пруску и Аустрију, Лига је посредством афирмације статуса војне неутралности настојала да заштити слободу привреде свих слободних земаља, нарочито оних неутралних. Принципи на којима је била базирана поменута Лига за неутралност предвиђали су право слободне трговине за све неутралне бродове и право слободе од конфисковања робе нутралних држава која је превожена чак и „непријатељским“ бродовима. Значај поменутих принципа лежи у томе да је у односу на истородна правила садржана у чувеном Consolato del Mare из XV вијека учињен напредак кад је ријеч о обиму права неутралних држава.

Институт војне неутралности је тако развијан и усложаван све до завршетка I свјетског рата када ће се у погледу своје оправданости, значаја и примјене почети кретати супротним смјером. Са сигурношћу се може рећи да све до I свјетског рата војна неутралност није (или бар није значајније) оспоравана са становишта своје шире моралне прихватљивости и компатибилности са класичним међународно-правним обавезама држава. Макар и било мотивисано превасходно економским разлозима, држање позиције неутралности имало је и ефекат ограничавања подручја ратовања те у том смислу и сву морално-политичку оправданост. Разумије се да је томе погодовала и чињеница што су ратови (посебно на европском тлу) до половине XX вијека били, иако учесталији, у географском смислу инцидентног карактера. У прилог томе и једно тумачење белгијског државника, Густав Ролин-Жаквеминса (Gustav Rolin-Jacquemyns), из 1875. године поднијетог белгијској Академији наука у којем се каже: „Неутралне државе имају нарочиту мисију да без престанка доприносе јачању савеза између чланова људске заједнице. Државама чија је неутралност гарантована модерно међународно право такође повјерава свету бригу за мир, поредак, разумну слободу и мудар напредак у међународним пословима.“

Обичајна правила о неуталности кодификована су на Другој хашкој конференцији 1907. године када је макар у смислу класичног међународног права заокружен развој овог института. 2. Појам и облици (војне) неутралности Неутралност подразумијева да у односу на ратни сукоб једна држава има непристрасан положај, а који је као такав п р и з н а т од ратујућих страна; тај положај рађа реципрочна права и обавезе између неутралних држава и ратујућих страна. С обзиром да неутрална држава не прекида све односе са зараћеним странама , али се има уздржавати од сваке активности која би представљала помоћ некој од страна у рату, то се статус неутралности јавља као различит како од стања рата, тако и од стања мира; tertium genus у уобичајеној номенклатури појмова међународног хуманитарног (некада „ратног“) права. Војна неутралност по својој правној природи представља правни статус или положај, а овај дефинишемо као скуп чињеница у вези са једним субјектом (у овом случају, државом као правним лицем) од којих зависи његова способност да буде титулар неког субјективног права. Међународно јавно право је хоризонтално постављен правни поредак који не познаје постојање једног централног законодавног тијела.

У том смислу, сагласност воља суверених држава и даље је основни конституент у процесу стварања међународних правних правила. Стога, у положај неутралности се ступа искључиво на основу међународног уговора (једног или више њих) између неутралне и других заинтересованих држава; једнострана изјава државе о војној неутралности не представља извор права Приликом прављења дистинкције између различитих облика неутралности, често се у литератури среће став о, између осталог, разликовању тзв. обичне и војне неутралности. Може се рећи да је овдје ријеч о својеврсној таутологији. Наиме, прављење разлике између војне и обичне неутралности свој узрок има у чињеници да сам правни положај неутралне државе подразумијева имање одговарајућих права и обавеза према другим државама како у доба мира, тако и у доба рата. Уколико се ова чињеница грубо изолује из ratiо-a овог међународно-правног института, може се прихватити разликовање обичне и војне неутралности. Међутим, узимајућу у обзир да се у положај неутралности долазило са примарним циљем неучествовања у конректном или евентуално будућем ратном сукобу, јасно је да је ријеч о укупно статусу војне неутралности. У прилог томе и чињеница да обавезе које војно неутралне државе имају у доба мира не егзистирају у правном животу per se, већ управо имају за циљ да осигурају постојање потпуне неутралности у тренутку наступања самог рата.

Прводолазеће право односно обавеза војно неутралне државе јесте неучествовање у рату и заузимање непристрасне позиције према зараћеним странама. Но, такав непристрасан став се обезбјеђује прописивањем и других обавеза војно неутралне државе. Тако се војно неутрална држава има уздржати од склапања свих оних међународних уговора који би је на било који начин ангажовали у будућем рату, а такође не може гарантовати неутралност другим државама нити може склапати офанзивне војне савезе. Ове обавезе војно неутралне државе служе обезбјеђењу њеног и заиста неутралног положаја у случају рата између трећих држава, због чега их и проф. Вердрос (А. Verdross), као и његов претходник Карл Страп (K. Strupp), назива секундарним дужностима. Дакле, као што поменуте секундране обавезе војно неутралних држава деривирају из њихове примарне обавезе неучествовања у рату, тако и термин „неутралност“ може бити коришћен само као генусни појам за све облике војне неутралности, а не као различит и аутономан terminus tehnicus. Друго важно разликовање јесте оно између привремене и трајне неутралности. У првом случају ријеч је о имању положаја неутралности само за вријеме трајања и у односу на одређени рат, док трајна неутралност подразумијева заузимање тог положаја у односу на све будуће ратове. Формално-правно, нема разлике између ова два облика неутралности, подразумијевајућа права и обавезе неутралних држава једнако се односе на оба случаја. Међутим, у једном ширем, правно-политичком контексту, разлика постоји и није без значаја. Елем, када се узме у обзир постојање тзв. секундарних обавеза неутралних држава, а које подразумијевају уздржавање од сваког чињења или нечињења у доба мира које би онемогућило очување неутралне позиције у случају рата, произлази да државе које имају статус привремене неутралности остају лишене обавеза које трајно неутралне земље имају и у доба мира. На овом мјесту се већ може говорити о немању једнаког кванутма права, и што је важније – обавеза, кад је у питању однос привремене и трајне неутралности.

Исто тако, оптирање за статус привремене неутралности се може критиковати и са позиција морално-политичког аргументовања као неприхватање укупности обавеза које деривирају из статуса неутралности и, тиме, калкулантско у односу на вриједност – или континурианог самоизузимања из учествовања у сукобима или учествовања у разрешењу сукоба на страних оних држава које су жртве агресије или воде „праведан“ рат (како је то у класичном међународном праву био резон). Свакако да ове критике могу бити дио искључиво ванправне аргументације јер поменуте хашке конвенције постулирају правила понашања за неутралне државе само у времену трајања рата, па је тако положај трајно и привремено неутралне државе, формално узев, једнак. На крају, разликујемо признату од гарантоване неутралности. Несумњиво да правни положај неутралности постоји само уколико је као такав признат међународним уговором (билатералним или мултилатералним) од стране трећих држава. На концу, гарантовање једној држави статуса неутралности јавља се као квалитет више у односу на само признање истог. То би значило да државе које признају неутралност истовремено преузимају и обавезу да неутралној држави пруже помоћ у случају угрожавања њене неутралности и то у контексту њеног права на самоодбрану у случају угрожености или напада на сопствени суверенитет.

То да ли ће одговарајућој држави статус неутралности бити само признат или истовремено и гарантован зависи искључиво од воље државе која то признање (и гаранцију) даје односно од међународног уговора којим се такав правни статус постулира in concreto. 2. 1. Политика неутралности – значај дистинкције Кад је о институту војне неутралности ријеч, опште је мјесто да постоји јасна линија одвајања неутралности као правног статуса од неутралности као политике коју држава прокламује једностраним актом. Политика неутралности (или неутрализам) као ванправна категорија није чињеница која ipso facto доводи до успостављања посебног правног положаја, већ представља одеређени спољно-политички курс државе. Политика неутралности, која се манифестује кроз једнострану изјаву воље односне државе не ствара било какве правне последице; она своје последице има на плану међународних односа као заузимање одговарајућег политичког става. Тако, неутрализам као политички став може бити мењан у свако доба сходно вољи одн. интересима саме државе у питању. С друге стране, иако ванправна категорија, неутрализам није лишен значаја, па ни правних ефеката, кад је у питању његов однос са неутралношћу као правним статусом. Наиме, с обзиром да једна држава жељени правни положај неутралности постиже кроз сагласност са другим државама, а у форми међународног уговора одн. споразума, сам неутрализам има значај као својеврсно легитимисање политичке позиције одређеног типа која пледира да добије и формално-правну потврду.

У прилог томе иде и наука међународног права која једностране правне акте држава не третира као извор међународног права, али подвлачи да они неријетко представљају материјални елемент у настанку међународно-правних обичаја. На примјеру Швајцарске као државе која статус војне неутралности ужива безмало два вијека, може се уочити значај његовања политике неутралности као државног политичког курса који несумњиво представља одлучујућу детерминанту успостављања тог положаја и као формално-правног. Тако још с почетка XVI вијека, Швајцарска почиње закључивати прве уговоре који су предвиђали да ће се у случају рата остати на миру. Сваки сукоб великих сила тога доба у Европи био је мотивисан неразријешеним питањима и сукобима вјерског карактера, што је за Швајцарску и њен многонационални народ значило сукобе унутар ње саме. Средином XVII вијека Швајцарска установљава сопствену војску која је бројала 30 000 људи, а са циљем заштите своје неутралности. Недуго затим, по добијању независности, ова држава истиче политичку максиму „Неутралност по положају“ што ће представљати и жељу да се неутралност од случаја до случаја замијени трајним начином одношења према феномену могућег војног сукоба и рата између трећих земаља.

Наполеонова освајања присилиће и Швајцарску на вазалство Француској, мада ће први пораз и Наполеоново повлачење Швајцарска искорстити да потврди своју политику неутралности. Дакле, за све то вријеме, није било ријечи о имању правног статуса трајне неутралности, већ о својеврсној државној политици која ће тек 1815. године, на Бечком конгресу, резултирати признањем војне неутралности Швајцарске од стране Сила. Политика неутралности, као што се да закључити, јасно се разликује од (правног) статуса неутралности, али је несумњиво да она представља начин на који се долази до сагласности трећих држава и тиме активирања укупности права и обавеза које статус неутралности подразумијева. С друге стране, значај политике неутралности постоји и у ситуацији када је једна држава већ статусно неутрална, јер њена истородна политика испуњава садржином права и обавезе које по основу поменутог статуса ужива. Тако је, а узимајући за примјер опет Швајцарску, интересантно поменути да је Савјет Друштва народа испрва разријешио ову државу обавезе учествовања у војним санкцијама и трпљења пролаза страних војних трупа преко своје територије, али је обавеза учешћа у привредним санкцијама остала на снази. Иако се 1919. године Савезно вијеће Швајцарске сложило са тим, двије деценије касније, поводом италијанско-етиопског рата, Швајцарска ће изјавити да убудуће неће учествовати ни у привредним санкцијама, што је Друштво народа примило без приговора!

Епилог је био да се Швајцарска, иако јој је била призната дјелимична неутралност, једностраном изјавом воље практично вратила потпуној неутралности, а да није иступила из Друштва народа. 3. Права и обавезе неутралних држава у сувоземном и поморском рату Све повластице и привилегије које пружи једној ратујућој страни, неутрална држава дужна је да обезбиједи и другој. С друге стране, обавеза на страни трећих држава јесте да територију неутралне државе не могу користити за поприште ратних операција. Ако ли дође до супротног, повреде територијалног интегритета неутралне државе, ова може предузети све па и оружану акцију у складу са њеним правом на самоодбрану, па ти акти немају карактер неријатељских. Неутрална држава не смије дозволити прелаз преко своје територије за трупе, транспорт, муницију или намирнице, нити смије дозволити ратујућим странама да на њеној територији постављају радио-телеграфске станице које би обезбјеђивале везу са оружаном силом. Прелаз, пак, рањеничких и болесничких композиција је дозвољен, под условом да се на тај начин не преноси ратни материјал. У случају да оружане снаге неке од ратујућих страна пребјегну на територију неутралне државе, ова је дужна да их разоружа и интернира далеко од попришта рата, како би онемогућила било какву војну активност. При том, припадници поменутих оружаних снага се не третирају као ратни заробљеници неутралне силе, али се налазе под њеном влашћу и имају се покоравати важећој дисциплини. Транспортна средства неутралних држава која се нађу на територији ратујућих страна, без обзира да ли су власништво појединаца или друштава, не могу бити предмет реквизиције, нити могу бити коришћена од стране ратујућих сила, осим у изузетној потреби. Кад је ријеч о правилима неутралности у поморском рату, практично је идентичан статус војно неутралних држава као и у сувоземном рату.

Примјетно је, међутим, да је режим права и обавеза неутралних држава у поморском рату у неколико либералније прописан. Тако се као повреда неутралности неће сматрати прост прелаз ратних и запосједнутих бродова кроз територијалне воде неутралне државе. Летимичан преглед права и обавеза неутралних држава указује на то да се прописаним прије свега жели постићи очување територијалног интегритета неутралних држава, а никако изолација из привредних и политичко-дипломатских односа. Уз то, по резону међународног хуманитарног права, посебно је апострофиран положај рањеника и болесника, чији је прелаз дозвољен. Само кршење неутралности представља међународни деликт. 3. 1. Унутрашња противрјечност традиционалних правила о војној неутралности У режиму обавеза које предвиђа стаус неутралности централно мејсто заузима изричито прописана забрана тзв. дјелатности војне природе. Међутим, како то прописује члан 7 Хашке конвенције о правима и обавезама неутралних држава у сувоземном рату, неутрална сила није дужна да спријечи извоз или транзит, за рачун неке од ратујујућих страна, оружја и муниције као и свега осталог што једна армија може користити. Ако се зна да су економске способности главни предуслов за вођење рата данас и да се оне управо достижу циркулацијом и размјеном добара међу државама кроз принцип тзв. отворених економија, онда је сасвим јасно да се у пракси не постиже и заиста неутралан положај докле год институт војне неуталности подразумијева важење одредаба попут ове из члана 7 Хашке конвенције.

Даље, овакав правни режим слободне трговине између неутралне и ратујуће силе, пружајући прилику неутралној држави да у конкретном случају кроз, прије свега, извоз сировина и добара дође до економског богатства, чини да институт војне неутралности у савременим условима буде себи противрјечан и, неки ће с правом додати, супротан елементарним захтјевима морала уграђеним у правне норме – допуштајући злоупотребе. 4. Војна неутралност и Систем колективне безбједности ОУН-а Критика оправданости и легалности статуса војне неутралности у савременом међународном праву везана је за, prima faciae, инкомпатибилност имања овог правног положаја, с једне, и статуса чланства у међународним организацијама које захтијевају општу ангажованост на обезбјеђивању мира, с друге стране. У том смислу посматрамо однос имања статуса неутралности и чланства у Уједињеним нацијама (ОУН) као кровне светске организације држава. Са упориштем у концепту недјељивости свјетског мира, Повеља ОУН-а постулира систем колективне безбедности који за сваку државу чланицу предвиђа обавезу учествовања у војним акцијама које евентуално бивају предузете када је потребно да међународна заједница реагује или спријечи појаву неког од три стања: угрожавање мира, нарушавање мира или акт агресије. Тако, дужност свих чланова ОУН-а да Савјету безбједности, на његов позив, ставе на располагање сопствене оружане снаге, право пролаза и друге помоћи и олакшице потребне ради очувања међународног мира и безбједности претежно се тумачи као непостојање могућности истовременог посједовања статуса војно неутралне државе и статуса државе чланице ОУН-а.

Нема сумње да је искуство везано за сву разорност и погубност свјетских ратова оправдано резултирало новим видом одговорности држава за свјетски мир и да је, у том смислу, оправдано захтијевање да сви чланови међународне заједнице буду обавезани на посвећеност постизању истог. Међутим, сасвим на другој страни је питање евентуалне колизије статуса неутралности и чланства у међународним организацијама каква је Организација уједињених нација. До елиминисања те колизије у теоријском смислу и апологије легалности института војне неутралности долази се кроз циљно (телеолошко) и системско тумачење правила међународног права. Са становишта циља који се постиже оптирањем за неутралност, свакако да се остаје на линији доприношења свјетском миру. Јер, ријеч је о једном од правних механизама који per se доприноси очувању мира, а кроз смањење габарита рата. Сама чињеница неучествовања у рату не може се другачије тумачити него да управо доприноси да исти рат не добија веће димензије него што их има. Објашњење које је Друштво народа 1920. године дало, а којим се „конвалидира“ статус Швајцарске као чланице те организације и у исто вријеме неутралне државе, гласи да се узима у обзир мотивисаност те државе интересима општег мира.

Поставља се питање да ли би постојала ситуација која би значила да се нека држава опредијели за неулажење у војне сукобе а са разлогом учествовања у рату!? Ако здраворазумско вјеровање може бити извор научне хипотезе, а може и јесте, онда је сасвим јасно да се мир обезбјеђује прије неучествовањем у рату неголи укључивањем у оружане сукобе. Литератута, која на фону критике могућности да неутралност у савременим условима има легалност, третира случај Швајцарске као изузетак који се уско тумачи и потврђује правило. Међутим, оно што ствара дилему у погледу разумијевања „случаја Швајцарске“ јесте однос исте међународне заједнице према признању војне неутралности Аустрије. Тако тачка 1. Московског меморандума од 1955. године предвиђа сталну неутралност Аустрије п о у з о р у на Швајцарску. Ако се прихвати да је због своје особености случај Швајцарске и заиста изузетак, онда мора да важи елементарно правило тумачења правних принципа као што је то да се изузеци од општих правила морају стриктно и најуже тумачити. Већ само позивање на положај Швајцарске када је ријеч о неутралности друге државе, значи излажење из оквира уског тумачења „изузетка“ и заправо третирање „изузетка“ као општег правила односно принципа. Системско тумачење тиче се анализирања односа одредаба Повеље ОУН-а и одредаба међународног уговора којим се једној држави признаје статус неутралности. Члан 16 Пакта Друштва народа је предвиђао да су сви чланови обавезни да, у случају забрањеног рата, одмах и непосредно спроведу привредну и финансијску блокаду против државе која такав рат води, као и да допусте пролаз трупа Друштва народа преко своје територије.

Повеља ОУН-а, данас, садржи значајно другачије правило понашања њених чланова кад је у питању заједнички ангажман на очувању свјетског мира. Савјет безбједности утврђује да ли постоје ситуације угрожавања или нарушавања мира, односно агресије и доноси одлуку какве мјере имају да се предузму да би се очували међународни мир и безбједност. Не постоји, дакле, обавеза држава чланица ОУН-а да одмах иступе против агресора. Уз то, учешће у војним принудним мјерама Савјета безбједности, попут давања права на пролаз трупа преко сопствене територије предвиђа да, у складу са чланом 43 Повеље ОУН-а, Савјет безбједности претходно о томе закључи уговор са појединим државама. Сходно томе, није потребно да неутрална држава буде и формално разријешена дужности учествовања у поменутим мјерама, као што је то био случај у Друштву народа, већ је довољно да Савјет безбједности просто не понуди закључење посебног уговора оним државама које жели да изузме из учешћа у војним санкцијама. Другачије ствари стоје, када су у питању политичке и привредне санкције; тада је свака држава дужна да учествује у њима у оној мјери у којој то одреди Савјет безбједности. Укупно узев, јасно је да опција неутралности односно жеља за неучествовањем у, макар, војним сукобима не трпи због своје „нелегалности“.

Из претходног се такође да закључити да аргументација која се тиче компатибилности положаја неутралности са системом колективне безбједности може бити само морално-политичке природе, не и правне. Свакако да традиционална правила о неутралности, прије свега садржана у хашким конвенцијама из 1907. године, носе собом потребу њиховог ревидирања и сагледавања у свјетлу савремених услова у којима се одвијају међународни односи. Но, и чињеница да сам Систем колективне безбједности ОУН-а може бити паралисан у својој примјени (могућношћу стављања тзв. вета на одлуке Савјета безбједности од стране његових сталних чланова) упућује на нужност егзистенције традиционалних међународно-правних правила о одношењу према моменту рата и војног сукоба. У прилог томе да се Систем колективне безбједности и институт војне неутралности појављују као „коаутори“ свјетског мира, иду и чињенице посредовања неутралне Индије у корејском сукобу, афирисмисање статуса неутралности на Женевској конференцији о Индокини, затим институт неутралузације појединих територија и данас све присутније тезе о тзв. активној или позитивној неутралности – посебно се у литератури апострофира положај “активне неутралности” Шведске и Финске који се своди на тзв. неприпадање војним савезима, а подразумијева ангажовање у колективним не-војним акцијама које доприносе очувању мира и отклањању узрока и пода рата. Такав положај кроз више или мање дефинисану политику неутралности заузимају данас и Ирска, Кипар, Малта, Србија и друге државе.

 
Sledeće >
Последње вијести
У Сутомору НАТО бомба? (ВИДЕО)

Акција чишћења терена од НАТО отпада из 1999.године коју ових дана на приморју спроводе активисти Мировног покрета „Не у рат – Не у НАТО“, резултирала је јуче открићем неексплодиране гранате у Сутомору, која је по свој прилици испаљена из авиона сјеверноатлантске алијансе током агресије на Србију и Црну Гору.

 
Ништа од позива Црне Горе у НАТО

Црна Гора ове године неће бити позвана да уђe у НАТО, саопштио је данас генерални секретар Сјеверноатланског савеза Андерс Фог Расмусен.

 
Активности